Печалбари
ПРВИ ЧИН
(Тип старе македонске собе. Видна и плаво обојена. Врата у дну воде споља. Друга на левој стрни воде у суседну собу. Цео под собе застрт је рогозном а поврх ње стари ћилим. На сред собе је мангал (без огња) од бакра на дрвеном постољу у старинском стилу. Дуж целе десне стране је миндерлук, покривен ћилимом. На миндерлуку, уза зид, поређане су наслоњаче од сламе у лепим навлакама од шарене материје. Изнад миндерлука, између два прозора окачен је зидни сат. Завесе, чији крајеви висе на чивилуцима са стране, јесу од исте материје као и навлаке. По зидовима су поређани девојачки радови: везови, сомотски ручни радови украшени уменутим малим фотографијама правилно поређаним. Десно од улазних врата уграђен је у зид простран умиваоник (водоник). На поду е тестија, а на умиваонику велики ђум (бакрени суд за воду). Више главе је широка полица, где су поређани судови и тепсије махом од бакра. С леве стране улазних врата налази се предикона (мала камара узидана у зид), са завесицом на набору. На левој страни, одмах до одводних врата, налази се уз зид старински долап. На њему је петролеумска лапа (и кад гори),
(Први сутон се спушта. У соби је Симка сама).
Симка (млада, бујна црномањаста девојка. Довршава прање судова. Кад се завеса диже, она их баш ређа на полици. Ради певушећи и у целој њеној радиности осећа се задовољство и привлачност. Кад је све поређала, прилази живахно долапу, скида лампу, носи је к умиваонику. Ту вади из малог долапа испод умиваоника флашу са гасом да налије у лампу. Затим почиње да брише стакло. У том улеће Стојчо).
Стојчо (дечак својих десет година, улеће сав прљав, прашњав и умрљан): Дај ми да јадам! Симка (прилази долапу и намаже му кришку хлеба са пекмезом).
Стојчо (вади из пазуха ашике и хвалећи се, показује Симки): Гледи, гледи! Сето јас добиф! Собраф им го до едно! (Претура их из руке у руку као неку велику новчану вредност): Ихи, хи! Ихи, хи!...
Симка (весело): Што се ти, Стојчо, денеска така рано прибра дома? Да те татко не скара?
Стојчо (шеретски): Ич!
Симка: Да не скрши некој џам?
Стојчо (са пуним устима): Ич!...
Стојчо: ...(изазивачки) Ти мисљаш, јас не знајм зошто ме прашаш?
Симка: Што знаиш? ... Јас нишчо не знајм, се дома седам...
Стојчо (намигујући): Слуши! Сабајле, кога татко излаваше за дукјан, мајка му рече: >>Денеска, Јордане, по рано се дома врни. Оти ке дојдат нишан да разменат<<.
Симка (узнемирена): Кој ке дојдит?...
Стојчо (дајући себи важност): Од две страни. Од Ђурђиновци за баче Јован и од Истромановци за баче Костадин.
Симка: Стојчо! Кажи ми, кој по го сакјаш да ти бидет бачо: Јован или Костадин?
Стојчо (домишља се): Баче Јован по го сакјам. Тој ке ми дават бакшиш и ке ми купит јагне!... Баче Костадин нишчо немат...
Симка (подиже руку да га удари): Магаре ниедно!
Стојчо (изврда, задржаваши се код излазних врата, готов да шмугне).